У суботу, 25.2. са почетком у 12 сати наши најмлађи суграђани могу погледати представу "Мајстор Марио, снове остварио".
21.2.2023. - Друге фестивалске вечери погледали смо представу Удружења "Пркос" и Театра "Инат" из Културног центра Златибор, "Чудо у шаргану" у режији Андријане Симовић.
Жири фестивала који ове године ради у саставу; Иван Вучковић, глумац, Данијела Жуковска, дир. Пожаревачке гимназије и Влада Винкић, новинар, доделио је награду за сликовито приказани лик Александри Бонџулић за улогу Цмиље. За глумицу вечери и другог носиоца Миливојевог штапа жири је изабрао Марију Маричић која је тумачила улогу Просјакиње.
22.2.2023. - Треће фестивалске вечери погледали смо представу Камерне сцене "Мика Антић" из Сенте, "Развојни пут Боре Шнајдера" у режији Дејана Цицмиловића. Жири фестивала који ове године ради у саставу; Иван Вучковић, глумац, Данијела Жуковски, дир. Пожаревачке гимназије и Влада Винкић, новинар, доделио је награду за сликовито приказани лик Гордани Николић за улогу Розике. За глумца вечери и трећег носиоца Миливојевог штапа жири је изабрао Бранислава Унгиновића који је тумачио улогу Боре Шнајдера .
23.2.2023. - Четврте фестивалске вечери погледали смо представу Позоришта "Миливоје Живановић" Центра за културу Пожаревац, "Отац" у режији Драгане Стојановић. Жири фестивала који ове године ради у саставу; Иван Вучковић, глумац, Данијела Жуковски, дир. Пожаревачке гимназије и Влада Винкић, новинар, доделио је награду за сликовито приказани лик Гордани Митић за улогу Дадиље. За глумицу вечери и четвртог носиоца Миливојевог штапа жири је изабрао Наташу Илић која је тумачила улогу Лауре.
24.2.2023. - Пете, последње такмичарске фестивалске вечери погледали смо представу Позоришта "Поетски театар" из Обреновца, "На точковима" у режији Александра Тадића. Жири фестивала који ове године ради у саставу; Иван Вучковић, глумац, Данијела Жуковски, дир. Пожаревачке гимназије и Влада Винкић, новинар, доделио је награду за сликовито приказани лик Александру Милићевићу за улогу Кечиге. За глумицу вечери и петог носиоца Миливојевог штапа жири је изабрао Теодору Петровић која је тумачила улоге Саре и Лилике. Тиме смо добили и петог, последњег, кандидата за престижну награду фестивала, Миливојев шешир. У конкуренцији за главну награду су:
- Душан Јовић ( за улогу Обрада Срећковића у представи "Српска драма" - Трстеничко позориште и Драмски атеље "Вук Караџић" из Грабовца)
- Марија Маричић (за улогу Просјакиње у представи "Чудо у шаргану" - Удружење "Пркос" и Театар "Инат" из Културног центра Златибор
- Бранислав Унгиновић (за улогу Боре Шнајдера у представи "Развојни пут Боре Шнајдера" - Камерна сцена "Мика Антић" Сента
- Наташа Илић (за улогу Лауре у представи "Отац" - Позориште "Миливоје Живановић" ЦзК Пожаревац
- Теодора Петровић (за улоге Саре и Лилике у представи "На точковима" - Позориште "Поетски театар" Обреновац)
Сутра ћемо сазнати ко је овогодишњи лауреат а у његову или њену част глумци ОАП "Бранислав Нушић" Центра за културу Мало Црниће одиграће представу "ДР" у режији Невене Ракочевић.
Образложење жирија:
19. АМАТЕРСКЕ ГЛУМАЧКЕ СВЕЧАНОСТИ „МИЛИВОЈЕВ ШТАП И ШЕШИР“
Овогодишњи селектор фестивала „Миливојев штап и шешир“ кроз пет прича провео нас је кроз страхоте ратова на простору на коме смо предоређени да живимо, кроз кафану у предграђу Београда у којој мали, једва видљиви људи сањају големе и недостижне снове, кроз време соцреализма који је изнедрио успешне људе из редова најоданијих, кроз трагедију богате аристократске породице деветанестог века настале из похлепе и преваре, све до једне мале, радничке породице која у предвечерје још једне у низу трагедија Срба, одбацује све до тада неговане вредности зарад бољег и лакшег живота.
Кроз ове приче, аматерски театри су приказали свој таленат и уметничку снагу и инспирисано је пренели пожаревачкој публици. Уважавајући труд талентованих људи који након свакодневних обавеза уз љубав и посвећеност приступају раду на оживљавању ликова, али и основе правила драмског стваралаштва примењеног на позоришну сцену, у уметничкој оази у којој смо боравили претходних пет дана, у свакој причи пронашли смо раскошан и аутентичан уметнички доживљај.
Посебно су се издвојили:
Душан Јовић – Ћуле је лагано и сигурно клесао лик Обрада Срећковића, српског сељака који долазећи у центар најтежих ратних сукоба са циљем да посети сина, подржи га очинском љубављу и улије оптимизам и не сања да је и сам ушао у кошмарни сан неправде који Србина прати, чини се, како је света и века.
Марија Маричић креирала је улогу Просјакиње, појаве која заправо проси тугу, јад и бол осталих ликова, не би ли их ублажила, али на њену несрећу све поменуто се геометријском прогресијом увећава и враћа попут убитачног бумеранга.
Бранислав Унгиновић, на сцени Бора шнајдер, према подређенима Бог и батина, према надређенима кишна глиста, а према бољима од себе – змија, успева да нам дочара развојни пут и све трансформације оваквог човека.
Наташа Илић кроз лик Лауре, успела је да дочара „жену гују“ која вешто и подло манипулишући мужем и веома брзо читавим окружењем, разграђује породичну идилу, у жељи за личним материјалним богатством.
Теодора Петровић признање je заслужила презентујући публици две дијаметрално супротне личности. Прва је Сара, девојка која срећу прве озбиљне љубави покушава да дели са родитељима и бабом, несвесно их уводећи у зону противправних послова којих се прихватају. Друга је спонзоруша Лилика чији је животни миље окружење жестоких момака „с` ону страну закона“.
Поштована публико, уважени позоришни посленици града који негује чак четири фестивала ове уметности, надасве драги глумци, част да уз Штап поносно понесе и Шешир Миливоја Живановића добија Душан Јовић – Ћуле, на сцени српски сељак Обрад који је у киши куршума и потрази за сином Миланом. Захваљујући надреалном, али невероватно реалном перу Синише Ковачевића, Обрад из свог дрвеног војничког ковчега уз погачу, сланину и ракију, део по део, вади сву патњу кроз коју је наш човек вековима пролазио. Он нам дочарава неправду која попут клетве стиже на сваком кораку, показује нам храброст и понос српског војника који сваку сабљу, бајонет или врело олово које је физички добијао у ногу, груди или главу храбро носи. Јовић нам је лагано, страствено и уверљиво пренео оно што сви знамо и што нас све скупа тишти и боли; јасно, гласно, стамено и отворено. Сваки покрет, реч, уздах и громогласна тишина којом нас је у појединим сегментима „Српске драме“ обасипао са сцене, носили су у сени не само пуку симболику и драматуршко оправдање, већ и стваралачку искреност и велико срце човека који два сата живи као Обрад Срећковић у селу окићеном богатим шљивицима, пуним оборима, непрегледном лепотом... Једини несклад у свему је да презимену Срећковић недостаје префикс Не.